Recenzija knjige pod naslovom "Nesiguran čovek između nule i svetosti"
„Nesiguran čovek između nule i svetosti“
Savremena poezija već dugo za temu ima savremenog čoveka rastrzanog između borbe za pripadanjem i osećanja duboke otuđenosti, ali koliko god se dugo o tome pisalo, ona je i dalje aktuelna i o njoj uvek ima šta novo da se kaže i ispeva. Upravo tako, o već poznatom, ali na sasvim novi način peva zbirka Od nula do jedan Mije Lučića, poezija na međi urbanog i zavičajnog, digitalnog i osećajnog, muškog samopotvrđivanja i dečačke ranjivosti.
Među 62 pesme, koliko broji ova zbirka u kojoj je jasno da ima mnogo šta da se pročita i nasluti, prikazan je lirski subjekat koji ne progovara iz uzvišenosti pesničkog već iz svakodnevice: tramvaja, kampusa, intervjua za posao, studentskih hodnika, porodičnih uspomena i neuspelih ljubavi. Zato su ove savremene misaone pesme toliko autentične jer ne samo da nose nesigurnost prožetu svešću o raspadu ideala već i zato što ispod tog čvrstog oklopa sakrivaju pravu romantičarsku čežnju za smislom, čistom ljubavlju, pripadanjem i moralnom toplinom.
Cela zbirka podseća na mali unutrašnji dnevnik jednog sazrevanja. Pesme nisu povezane događajima, ali jesu emocijama i motivima. One na početku prizivaju detinjstvo, reku, porodicu i zavičaj (Sanjao sam kako plovim niz rijeku, Na njivi sa šeširom), ali se kasnije okreću urbanim sredinama, pritscima društva i emocionalnoj nesigurnosti modernog čoveka (Intervju, Vječiti tremaroš, Od testiranja umoran) da bi se završile kroz jednu filozofsku, ličnu potragu za konačnim smislom, što se posebno ogleda u završnoj pesmi Kada pronađem jedinicu. Na taj način zbirka polazi od ličnosti nasleđene od porodice i sredine, preko pokušaja uklapanja u svet, sve do traganja za „jedinicom“, simbolom potvrde, ljubavi, smisla i lične celovitosti.
Među stihovima se konstantno provlači tema potrage za identitetom u otuđenim vremenima. Lirski subjekat neprestano pokušava da nađe svoje mesto pod suncem, između očekivanja okoline i sopstvenih potreba. Zato je često prate motivi tramvaja, stanica i putovanja, kiše, reke i vode, telefona, društvenih mreža i tehnologije, ženskog pogleda i nedostižne ljubavi, studiranja, testiranja i procena, vrata, pragova i čekanja. Ovo poslednje, čekanje, čini lajtmotiv mnogih pesama, u kojima se stalno nešto iščekuje: odgovor, poruka, ljubav, priznanje, promena ili znak sudbine pa ono postaje stanje svesti savremenog čoveka.
Među ljubavnim pesmama nema sigurnosti, već se sve svodi na drhtaj nesigurnog muškarca koji sebe vidi kao dobrog momka izgubljenog u svetu površnosti. U pesmama Manifest dobrog momka, Čekajući tramvaj i Prvi snijeg decembarski ljubav nije ostvarenje, nego čežnja koja traje duže od samog susreta. Sa druge strane, upečatljiva je problematika savremenog društva. Pesme Alexa, Aparat-čik, Kuda nas masa vodi i Đavao se oblači u ukus, kritikuje se zavisnost od tehnologija, manipulacija i kolektivna izgubljenost savremenog čoveka u kojoj se sve manje razgovara a sve više „procesuira“, poput mašina.
Najveća vrednost zbirke ogleda se u stilu i rečima koje pesnik bira štedro koristeći njihovu višeznačnost. On na izvanredan način spaja razgovorni stil sa tehničkim i digitalnim rečnikom i poetskim metaforama sa povremenim filozofskim podvlačenjem sopstvenih zamisli. Tako se u istoj zbirci prepliću reči kao što su frontend, AI modeli, reel, timeline, ali i stećak, sevdah, ljiljanov med i rijeka, stvarajući izraz savremenog balkanskog čoveka koji istovremeno živi u svetu algoritama i emotivnog nasleđa. Prate ga slobodan ritam koji liči na svakodnevni razgovor ili unutrašnji monolog koji u sebi skrivaju nesiguran, drhtav, ubrzan i napet svet lirskog subjekta iskazan čestim ponavljanjima, iscepkanim stihovima i retorskim pitanjima. Poezija ovde duboko diše u metaforama (duša rijeke, plava tuga, korijen laži), personifikacijama (grad sanja, ukus zavarava), simbolima, kontrastima i posebno ironijama koje nisu cinične već isključivo upotrebljene iz samoodbrane ismevanja sveta kako bi ga lirski subjekat preduhitrio da se on ne podsmehne njemu.
Uz prvu pesmu u zbirci Sanjao sam kako plovim niz rijeku, koja ima duboku simboliku reke kao životnog toka i porekla koje lirski subjekat pokušava da nauči da razume ne bi li razumeo sam život, u delu se otvara potraga za tokom kom čovek pripada. Pesma Čekajući tramvaj nosi celu poetiku zbirke u kojoj se sreću mladalačka ljubav, tuga urbanog sveta, prolaznost i osećanje da se ljudi večno mimoilaze a nikada zaista sretnu. Tako tramvaj postaje simbol života koji neprestano prolazi a lirski subjekat je stalno raspet između želje da priđe i straha da ne izgubi ono što oseća.
Međutim, poslednja pesma Kada pronađem jedinicu ipak čini ključ razumevanja kako naslova, tako i cele knjige u kojoj „jedinica“ ima višestruko značenje: školsku ocenu, uspeh u životu, voljenu osobu, potvrdu vrednosti i izlazak iz usamljenosti. Tako naslov najavljuje delo u kome se opisuje put čoveka od osećanja bezvrednosti do trenutka samopotvrđivanja, ali ne put ka savršenstvu nego unutrašnjem prihvatanju sebe. Tako stih dug je put od nule do jedinice postaje filozofija cele zbirke: najteže je napraviti prvi korak ka smislu.
Kada sklopite korice ove knjige koja će vas ostaviti u dubokim razmišljanjima, spoznaćete da je njena snaga upravo u stihovima nesigurnosti, drhtaja, čekanja i pokušaja – potpune ogoljenosti lirskog subjekta koja ne skriva nijednu pukotinu već ih pretvara u puteve prepoznavanja generacije gladne emocija i prezasićene digitalnim zatrpanostima. Da je pesnički glas u njoj najjači kada je najranjiviji jer nosi iskrenost koja prerasta u svedočanstvo vremena koje nas okružuje. I da je jedinica iz naslova kako cilj, tako i čovek koji uprkos svojim lomovima može da bude dovoljan i sebi i drugima. I da nesigurnost prerasta u upornost i pokušaj da se između nule i svetlosti on ne ugasi.
